Градска Општина Црвени Крст Ниш
Навигација
 
Линкови
pitaj predsednika

konkursi

komisija

javni poziv

 
Историја Општине

Локалитет се налази северно од села Хума, у близини Ниша, на стрмом узвишењу које је са три стране практично неприступачно. Најстарији хоризонти овог вишеслојног налазишта припадају бубањској групи, односно Бубањ–Салкуца–Криводол културном комплексу, у енеолитском периоду распрострањеном на подручју од Трансилваније и Олтеније на северу, до Пелагоније и Албаније на југу. Насеље се налази у матичном подручју бубањске културе, чије се формирање везује за продор нових етничких елемената у другој половини III миленијума пре н. е. Својим положајем контролисало је целокупну Нишку котлину и било један од важних центара насељености овог краја. Међу керамичким материјалом заступљени су сви облици који се, поред других елемената из области орнаментике, сматрају носиоцима стила ове културне групе: пехари са две дршке, зделе са ободом повијеним на унутра, плитки тањири и амфоре. Осим посуда грубе и обичне фактуре, јавља се и квалитетна, црноуглачана керамика која се ослања на позноенеолитску, пре свега.

Археолози су наставили истраживања на локалитету Бубањ у близини насеља Ново село и током ове године ће бити отворене две сонде на локалитету Велике хумске чуке, поред села Хума у близини Ниша.

-------------------------------------------------------------------


Отварање две сонде на локалитету Велике хумске чуке (осам километара северозападно од Ниша), означиће обнову истраживања које је 1993. прво почео професор са америчког универзитета Харвард, а наставили др Миодраг Грбић и 1956. академик Гарашанин. Гарашанин је, како је забележено, открио насеље са кућама у облику земуница опкољених ровом, што указује да је оно живело у време великих померања номадских племена са опасностима да буду уништена". Локалитет је 1949. стављен под заштиту закона, а 1979. је проглашен за културно добро од велике вредности. Према проф. др Милораду Стојићу, локалитет је очуван а захваљујући својим геоморфолошким и културноисторијским карактеристикама могао би да прерасте у археолошки парк - прворазредну туристичку атракцију нишког краја.

-------------------------------------------------------------------


Споменици културе и историје Мартиријум, античка Базилика која се налазила на некадашњем римском гробљу, сада је на простору ширег центра града у насељу Јагодин-мала





-------------------------------------------------------------------


Припада најстаријим и највреднијим културним споменицима и један од најпрепознатљивијих симбола Ниша. Претечу тврђаве на данашњем месту представља логор римских легионара, а пре тога је можда овде егзистирало насеље Келта. Доласком Словена на тле Ниша, престаје античко и почиње средњовековно доба.Непосредних извора о словенском освајању Ниша нема. Тек од X века на основу списа се може закључити да нишко утврђење поседује карактеристике средњевековне тврђаве. Осим писаних извора нишка Тврђава је представљена на једној војној карти Балканског полуострва из прве половине XV века. Остаци средљевековног зида нишке Тврђаве, потврђени су новијим ископавањима.



Турским освајањем града Ниша у XV веку, Тврђава је улазила у састав државних грађевина које су служиле султану. Почетне ратове на Тврђави, Турци су изгледа преузели 1660. године. Челебија је исте године записао да је "градска тврђава саграђена од камена усред шехера као какав хан". Марта 1689. године непосредно пред аустријским освајањем града, Турци су Ниш утврдили земљаним утврђељем са палисадом и јарком. Освојивши Ниш Аустријанци су 1690. године на остацима средњевековног утврђења, саградили два јака бастиона по пројекту италијанског инжењера Перонија, назвавши их цар Леополд и царица Леонора. Почетком XVII века после повлачења Аустријанаца из Ниша, издата је султанова повеља о утврђењу овог града. Урађен је у план утврђења који су начинили браћа Мехмед-ага и Мустафа-ага, који су дошли из Софије. Радови су започети али не и довршени. Губитком Београда 1717. године у аустро-угарском рату, седиште пашалука је премештено у Ниш. За смештај војске изграђено је 1718. године ново утврђење Хисар, за разлику од пројекта Хисар је био већих димензија и имао је облик троугла. Данашња нишка тврђава подигнута је тек на изграђеном Хисару. Непуних шест месеци од завршетка радова на Хисару, султановом повељом од 19 фебруара 1719. године одлучено је да се у Нишу изгради јака тврђава. Радови су отпочели у пролеће исте године по пројекту поменуте браће, турских лагунаша. Било је предвиђено да се објекат заврши за три године. Ангажовано је 40 цариградских каменорезаца а бедем је зидало 400 зидара. Камен се вадио из каменолома код Хума, Каменице и Нишке Бање. Тврђава је грађена по устаљеним системима бастионе трасе. Полигоналног је облика са седам неједнаких страна. Улазни део је спуштен сасвим уз мост, а источни и западни бедем пружају се под углом удаљавајући се од Нишаве. Оба ова бедема, завршавају се снажним бастионима. Северозападни део бедема према градском пољу, полукружног је облика преломљеног са четири већа бастиона. Укупна површина камених блокова узиданих у бедем износи 321.328 m2, висина бедема је 8 m, просечна ширина 3 m, док је укупна дужина 2.100 m. Бедеми Тврђаве заједно са још неистраженим остацима ранијих епоха, чине значајан споменик културе стављен под заштиту закона, маја 1948. године, a 1979. године, Тврђава је проглашена културним добром од великог значаја.

Логор Црвени Крст
У непосредној близини железничке станице "Црвени крст" у Нишу, у зградама које су до окупације служиле као војни магацин, током Другог светског рата био је смештен концентрациони логор. Био је то један од најозлоглашенијих и највећих логора у Србији. Кроз њега је током четворогодишњег постојања прошло преко 15.000 родољуба и симпатизера НОП-а, заробљених партизана, Рома, Јевреја. Посебно је познат по бекству 105 затвореника у партизане 12. фебруара 1942. године. У одмазди после бекства, за 11 погинулих немачких војника стрељано је 1.100 родољуба. Организовано бекство логораша био је јединствени догађај у поробљеној Европи.



Зграде логора сачувале су аутентични изглед, обележене су спомен-обележјима и претворене у меморијални музеј "12. фебруар" 1969. године. До бекства логор је био опасан бодљикавом жицом, а после бекства је цели комплекс ограђен зидом. Логор се састоји од централне зграде затвора, три помоћне зграде, четири стражарске кућице, две куле осматрачнице и два торња. Централна логорска зграда има два спрата и поткровље на ком се налазило 20 самица. Конзерваторско-рестаураторски радови су изведени 1979. и 2004. године.

Комплекс некадашњег кионцентрационог логора "Црвени крст" у Нишу утврђен је за споменик културе од изузетног значаја за Републику Србију одлуком Извршног већа СР Србије из 1979. године ("Службени гласник СР Србије", бр. 14/79). У Централни регистар непокретних културних добара уписан је под редним бројем СК 240.